Lov na vestice
Sudjenje u Salemu
Salem, gradić u američkoj državi Masačusec, u kojem je u 17. veku zbog veštičarenja pogubljeno 13 žena, šest muškaraca i dva psa, danas je turistička atrakcija koja privlači veliki broj turista. Nadimak prelepog Salema je “Veštičiji grad” i došljak se pomalo čudno oseća kada prenoći u kući koja se oslanja na Muzej veštica. Ali pod letnjim suncem posetilac lako smetne s uma ružne spodobe iz nezaboravnih bajki. S dosta mašte uređen je ovaj izuzetno dobro očuvani grad iz 18. veka, podignut na obali Atlantika, tridesetak kilometara severno od Bostona. Basnoslovno bogati trgovci pozivaju u Salem arhitekte, drvodelje, skulptore i slikare kako bi podigli što velelepnije palate, pa zato danas u gradu postoje muzeji prepuni umetničkih predmeta donetih iz Azije, Afrike i Okeanije.
U ovom gradu, međutim, ispisana je jedna od najstravičnijih stranica američke istorije, koju je na originalan način kasnije opisao Artur Miler u drami “Veštice iz Salema”. Naime, nevina dečja igra prouzrokovala je 1692. godine epidemiju straha i užasa čije uzroke i danas ispituju naučnici i mnogobrojni radoznalci kojima se pruži prilika da prelistaju originalne, rukom pisane dokumente sa monstruoznog suđenja salemskim vešticama.
Sujeverni strah od zlih nemani i mađije mnogo je stariji od hrišćanskog doba, a velika bitka crkve protiv moći Satane dostigla je epske razmere u Evropi tokom 15, 16. i 17. veka. Svako vračanje smatralo se đavolskom formom izopačivanja religije. Otuda su prema onima koji su se bavili okultnim radnjama zakoni bili veoma rigorozni. Tako je u Engleskoj 1645. godine obešeno 19 osoba osuđenih zbog čarobnjaštva. Zato i nije čudno što su puritanska prekoatlanska kolonija Engleske i Salem u njoj, bili zatočenici straha od zarazne i opasne hereze, pa se bavljenje svakom vrstom vračanja kažnjavalo smrću. Dokumenti govore da je tokom 1692. u celoj Americi pogubljeno ukupno 36 “veštica”, a da je od tog broja 20 bilo lišeno života u Salemu.
Sve je počelo, uistinu, nedužno, kada su Beti, devetnaestogodišnja kći sveštenika i njena jedanaestogodišnja rođaka Abigejl, slobodno vreme počele da provode slušajući crnu robinju koja im je pričala bajke sa Barbadosa o vudu čarolijama i magiji. Lišene svake aktivnosti koje su njihovi kalvinistički roditelji smatrali grehom, i druge devojčice su počele da se okupljaju slušajući uzbudljive priče robinje sa Barbadosa. Vrlo brzo su maštarije adolescentkinja počele da dobijaju oblike histerije - devojčice su vrištale u snu, grčevito se trzale, bezrazložno glasno smejale. Nesposoban da otkrije ma kakav uzrok ovakvog ponašanja, lekar je procenio da su Beti i ostale devojčice pale u “demonske ruke”. U pomoć su pozvani sveštenici iz okolnih mesta a uplašene devojčice su optužile robinju i još dve žene da su veštice. Tri nesrećnice su ubrzo uhapšene, a devojčice su nastavile da otkrivaju “agente” đavola. Treba znati da je Salem tada bio podeljen na selo i grad, i da je selo želelo da postane nezavisna parohija. Među susedima je bilo mnogo sporova oko međa i vlasništva nad zemljom. Sem toga, seljaci su videli da se grad zahvaljujući trgovini brže bogati. Iza zavisti, ali i hladnog i doktrinarnog puritanizma, ključala je netrpeljivost i želja za odmazdom. Histerične devojčice upirale su prstom na muškarce i žene iz susednih ili imućnih kuća, a u opštoj pometnji u zatvoru se kao veštica našla i petogodišnja Dorsak.
Svako je postajao sumnjiv, a formiranje suda sastavljenog od poznatih pravnika iz šireg regiona nije bitno popravilo situaciju. Naime, sudije su smatrale dokazom da je optuženim zavladao demon, a direktno priznanje bilo je neretko iznuđivano mučenjem, kao i neobičnim ponašanjem devojčica prilikom saslušanja osumnjičenih. Od 27 osuđenih muškaraca i žena, 19 je bilo obešeno, a uporni Žil Korej, koji je odbijao nadležnost suda, podvrgnut je staroj engleskoj kazni slaganja teškog kamena na grudi, pa je i on preminuo posle dvodnevne torture.
Prema priči, veštičije sudove ukinuo je sam guverner lično, pošto je i njegova žena optužena da je veštica. Svedoci su priznali da su lagali, a porodice žrtava su rehabilitovane.
Jedan od najtragičnijih događaja ovog kontinenta, Amerikanci su vešto preokrenuli u nezaobilaznu turističku atrakciju i pravu mašinu za izvlačenje novca iz džepova lakovernih. Radoznali posetioci danas mogu da obiđu vlažne i mračne tamnice u kojima su osuđeni čekali pogubljenje, ili kupe crne šiljate šešire, metle, ljubavne napitke, kristalne kugle i majice sa natpisom “Nisu sve veštice iz Salema”.
Salem nije poznat samo po ovom mračnom periodu. U ovom mestašcetu je 1877. godine Aleksandar Graham Bel prvi put isprobao telefon, telefonirajući svom asistentu u Bostonu. Ovde je smeštena i najstarija američka fabrika čokolade, kao i dom prvog američkog milionera Eliasa Derbija. Preko puta veštičijeg sela je Muzej voštanih figura urađenih u Londonu, a turisti mogu da obiđu i Muzej pirata Nove Engleske, sa njihovim blagom i predmetima sa potopljenih galija. Da su u ovom gradu zaista spaljene žene koje su proglašene vešticama, svedoči i crtež veštice u zaglavlju gradskih novina, amblemu gradske policije, kao i naziva gradskog ragbi kluba.
Iako se Salem danas ne ponosi ovom epizodom u svojoj istoriji, njegovi žitelji imaju i te kako mnogo koristi od veštica. Naime, u ovaj grad dođe godišnje skoro milion turista, od kojih skoro polovina dolazi tokom tri sedmice pre američkog praznika Helovin (Noć veštica), kada se ovaj grad pretvara u sablasnu karnevalsku sredinu u kojoj se ređaju kostimirane parade, psihodelični sajam, obilazak mesta gde se pojavljuju duhovi i sl. Ostali znatiželjnici dolaze bar na dan ili dva, ne bi li obišli Muzej veštica, Muzej mitova i monstruma, Muzej (krvoločnih) voštanih figura, Veštičiju kuću (u kojoj je održano suđenje), kao i Muzej sastavljen od malih ćelija u kojima su osuđeni čekali suđenje i presudu.
Siniša Kovačević
|
